Verovatno se više niko ni ne pita ko je Elena Ferante, koje je njeno pravo ime ili ko su njeni književni uzori… Tako ni film Groznica Ferante reditelja Đakoma Durcija nije priča o razotkrivanju njenog identiteta niti mapa koja vodi do njene kućne adrese, već mapa dela napisanjih njenom rukom, mapa Eleninog sveta koji ostavlja bez reči milione čitalaca širom planete. Reditelj počinje priču pitanjem kako se spisateljica koja piše pod pseudonimom našla na Tajsmovoj listi sto najuticajnijih ljudi i uspela da svoja dela proda u više od petnaest milona primeraka? Ali to pitanje samo je uvertira u ono opšte koje se samo nameće: odakle dolazi književni uticaj Elene Ferante i koja je to posebnost njenih priča koje osvajaju čitalačku publiku?
Kako kaže Ferante, pravog čitaoca ne treba mešati sa obožavateljem koji traga za krhkim licem autora. Takvim stavom ona se odriče publike koja bira dela na osnovu lika i ideja onoga ko ih je napisao, ali iznosi ideju o tome šta je književnost za nju koju možda najbolje oslikava citat iz zbirke eseja Frantumalja: „ I za kraj, smatram da su čak i autori klasika samo gomila mrtvih slova u poređenju sa životom koji plamti na stranicama koje su napisali. Da se jasnije izrazim, čak i Tolstoj postaje beznačajna sen kada se nađe pored Ane Karenjine.“
Mnogi od onih koji su intervjuisani u filmu slažu se oko jednog, a to je jedinstven način na koji Elena Ferante piše o svakidašnjim pojavama i emocijama koje ih prate- ona nam govori stvari koje bismo sami sebi prećutali, ona ih naziva pravim imenom. S druge strane, knjige piše da bi bile čitane, a sam proces stvaranja uključuje sve načine izraza koji će zadovoljiti čitaoca, pa čak i vulgarni ili staromodni. Zašto onda planetarni uspeh ove spisateljice ostavlja začudan utisak kod mnogih? Ipak, njena slava nije došla preko noći, već je građena čitavih dvanaest godina- ne na njenom imenu, već njenim pričama. Godina izdanja Napuljskih priča svojevrsna je prekretnica na planu svetske slave ove spisateljice, a kao epicentar njene popularnosti uzima se Njujork. Prevodilac njenih knjiga na engleski jezik, En Goldstajn, u susretu sa radom Feranteove, odlučuje da ona mora da prevede te genijalne knjige i na taj način ih predstavi široj publici. Do tada se nije marilo za njenu anonimnost, ali su onda novinari umešali prste i nastao je haos zvani groznica Ferante u svakom smislu.
Iz cele priče o njoj nameće se zaključak da njen identitet postoji u njenim knjigama, a da je ono čemu stremi na neki način umetnost radi umetnosti same. Kako kaže Džonatan Frenzen, američki romanopisac i esejista, priča o prijateljstvu koju je napisala Feranteova priča je o univerzumu koji je svima pred očima, ali ga nisu svesni ili ne vide prave reči kojim bi ga opisali. Njena dela intrigirala su i filmske umetnike, pa je tako Mučna ljubav adaptirana na filmu od strane Marija Martonea 1995. godine, a Dane napuštenosti– priču o ženi koja ostaje sama, obradio je Roberto Faenza- fasciniran sposobnošću spisateljice da na pravi način prikaže jedinstvo krhkosti i snage ženskog srca.
U jednom od intervjua, Ferante kaže da je kao mala osetila da voli da priča priče. Ta samospoznaja bila je samo početak, a usledile su godine rada i razvoja ideja, teme su se nizale, one su pronalazile spisateljicu i ona njih. Kao jedna od ključnih izdvaja se tema odnosa majke i ćerke- sve ćerke u Eleninim knjigama beže fizički od svojih majki, ali kada tragaju za svojim identitetom shvataju da se moraju vratiti korenima: ćerka se oseća kao crv ispod kamena, istovremeno zaštićena i zgnječena. Ferante dodaje i to da se posle romana Mračna kći/The Lost Daughter osećala kao posle predugog plivanja i zaključka da je otplivala daleko od obale.
Danas njene knjige izazivaju neverovatno interesovanje, a neki od faktora koji utiču na to su kompleksni karakteri o kojima piše neverovatno istančano i pažljivo, prikaz prostora i vremena, konteksta ljudske egzistencije, ali na samom kraju kao najvaćnije priča o čitaocu jer ipak pisac ne piše nama, već o nama. Njena poslednja knjiga, Frantumalja, bila je osnov za snimanje ovoga filma o životu spisateljice o kojoj ne znamo ništa, a opet znamo sve- što na neki način unosi posebnu vrstu magije u odnosu autora i publike.
Autorka: Mirela Gračanac
