Krizne situacije obično suspenduju uobičajena životna pitanja, pa se oni koji su na primer usred nekog strašnog rata uglavnom ne pitaju „Čemu sve ovo?“. U opasnim godinama cilj je jasan – sloboda, mir i izlaz iz pakla uništenja, jer retko koji čovek uživa u osećaju bespomoćnosti i zarobljenosti.

Jedan od većih izazova u mračnim vremenima je i očuvanje onoga što se smatra dobrotom. Mnogi tvrde da se čovek u krizi pretvara u zarobljenu zver – teško da će vas neki tigar počastiti prijateljskim maukom ukoliko ste ga zatvorili u kavez (dobro, to se verovatno neće dogoditi ni kada je na slobodi). Dakle, kad se otvori Pandorina kutija, slobodno možemo da zaboravimo na bližnjeg svog.

To je donekle razumljivo, jer je valjda u prirodi svih živih bića da prvo brinu o sopstvenom opstanku – kad ste mrtvi, obično niste u stanju da pomognete. Ali u toj borbi za goli život ponekad (neki kažu često) prorade i solidarnost i dobrota, ne bi li se mrak bar malo rasterao, za sebe, ali i za druge.

Glavni junak filma Transit iz 2018. godine – Georg (sjajni Franz Rogowski) – mogao bi da bude simbol altruizma. Iako isprva izgleda kao grubijan, vrlo brzo postaje jasno koliko je ranjiv, koliko puno razmišlja i koliko polaže na romantična osećanja. Nakon što junakinju Melissu (Maryam Zaree) obavesti da joj je suprug mrtav, on ne napušta ni nju, ni njenog malog sina Drissa (Lilien Batman), već im se vraća sve dok je to moguće. U takvom bi haosu neki zaboravili i rođenu majku, ali ne i Georg. Scena u kojoj popravlja dečakov radio jedna je od najlepših, a usput mu se s usana otima pesma koju mu je majka pevala u detinjstvu, kad je bilo potrebno da ga smiri: „Bakalar se vraća kući, i mrav žuri domu svom, jer dan je već na izmaku“. I Driss i Georg bi da pronađu svoje kuće, neke nove, s krupni cvetovima i Suncem, daleko od Gestapoa.

Transit je nastao na temeljima istoimenog romana iz 1944. godine. Nemačka spisateljica Anna Seghers je svoje junake oživela još pre završetka rata, a svi su se našli u Marseju, nakon što je Francuska kapitulirala. Brodska luka je jedini izlaz, portal za bekstvo od čudovišta, pa se mnogi vrzmaju po gradu, čekaju pred ambasadama i traže vize za zemlje koje rat nije dohvatio.

Film priču prati koliko može – jer prepuna je pokreta, a opet sve stoji u mestu, što nije baš zgodno kad se izađe pred kamere. Reditelj Christian Petzold u tome ipak uspeva, a polazi mu za rukom da u film pretoči ono najvažnije – to da svi idu ukrug, vrte se kao pokvarene igračke, i tako dočaravaju sve ono što se oseća kad se beži u nepoznato, kad se sva čula koncentrišu na očuvanje života i slobode – strah, dosadu i beznađe, koji se mešaju u otrovni sok koji može da razori i najotpornija tela.

Petzold radi još nešto zanimljivo – iako gledalac od početka može da nasluti da se radi o Drugom svetskom ratu, ostaje zatečen kad prvi put ugleda moderno vozilo. Autor je odlučio da se otarasi konteksta epohe i da priču gurne u moderno vreme, što je verovatno bilo zgodno i kad se tragalo za lokacijama za snimanje, jer nije bilo potrebno da se vodi računa da u scenu ne zaluta nešto čega četrdesetih godina prošlog veka nije bilo.

Zahvaljujući tome što je transportovana kroz vreme, priča postaje još čistija – kontrast starog i novog na površinu izvlači ono što je najvažnije, a radi još nešto – istoriju približava savremenom gledaocu, ističući da ni danas nismo bezbedni. Nacisti u filmu tako ne nose nemačke uniforme, već obične policijske – takozvane „kornjače“ možemo često da vidimo i na ulicama sopstvenog grada. Marsej je i dalje glavna pozornica, s modernim detaljima, ali bez inetneta, mada junaci uspešno odolevaju i drugim novotarijama, na primer laptopovima i pametnim telefonima. Transit nas tako vraća u četrdesete, ali sa strane vrebaju ozbiljni podsetnici da nam prete neki novi fašisti.

U centru priče je svojevrsna farsa – zamena identiteta. Georg je zadužen da preuzme pisma i dokumente od pisca po imenu Weidel. Ubrzo otkriva da ne ide sve po planu, pa sticajem ludih okolnosti, skoro sasvim slučajno, uzima njegov identitet i nastavlja ka Marseju, u želji da pobegne bilo gde (ispostaviće se da je pisac dobio vizu za Meksiko).

Georg ne beži bez razloga (jer se u ratu uvek ima razlog za bežanje) – mladi Nemac je iz nacističkog logora i francuskog radnog kampa uspeo da pobegne i da stigne do okupiranog Pariza. Upravo ga tamo regrutuju, te dobija prvi zadatak – da pronađe Weidela i preda mu pismo. Redove je napisala njegova supruga Marie, koja je već u Marseju.

Marie je razlog što se otvara i jedna ljubavna priča, jer ljubav nekim čudom uspeva i u najneplodnijim vremenima. Romantična osećanja su neka vrsta bekstva, ali samo na kratko – za pravo utočište je potreban birokrata dobre volje, nekoliko viza i brod koji ne tone.

Kritičari kažu da je Transit kao Casablanka, da ju je smislio Kafka. I znate šta – skroz su u pravu.

Autor: Milan Živanović

Tekst u celosti preuzet sa portala XXZ Magazin