Jedna od najcitiranijih rečenica svetske književnosti govori baš o porodicama. Onim srećnim i onim drugim. Mada je veći akcenat upravo na njima. Valjda je nesreća jače osećanje od sreće. Sreća se nekako podrazumeva iako nas stvarnost često demantuje u tome. No, nije o tome ovde reč. Reč je o jednoj posebnoj porodici. Ne znam u koju kategoriju od prethodne dve bih mogla da je svrstam. Ali kako nije sve na svetu crno-belo, tako ni oni nisu ni nesrećni ni srećni u potpunosti. Pre bi se moglo reći da su srećni u svojoj nesreći. Ramin Mehdipur i njegovi roditelji i sestra žive u izbegličkom kampu u Finskoj. Baš kao i reditelj filma Prvi sneg koji je, izbegavši iz Irana, detinjstvo proveo na isti način. Možda je film zato toliko topao i pristupačan – ništa ne može da bude verodostojnije od ličnog iskustva. Porodica Mehdipur je sinonim stabilnosti. Emotivne, psihološke. Zli jezici bi možda rekli da su previše idealno dočarani. Meni je za oko zapao momenat lakog buđenja i spremanja za školu i ostale dnevne aktivosti. Nisam verovala da je igde na svetu moguće samo poljupcem u ruku probuditi dete i oprati zube sa njim uz osmeh i pesmu u rano jutro, ali hajde da poverujemo da to negde zaista i postoji. Film je nežan, baš kao i prvi sneg koji se iščekuje svakog dana početkom zime, sa onim „tek što nije!“. Igra reči u oba naslova ovog dela odlično je dočarala te momente. Finski naslov filma je Ensilumi što u prevodu znači prvi sneg, a internacionalni, engleski je Any Day Now. Samo što je u filmu porodica izbeglica sa prvim snegom čekala i deportaciju iz sigurnosti u koju se makar privremeno sklonila.
Ramin je dečak kao i svi drugi – ide u školu, zaljubljuje se, ima najboljeg druga, uči, pomalo skita. Odrasta, osamostaljuje se, brine o svojoj mlađoj sestri, voli palačinke sa šlagom. Jedina stvar koja bi ga izdvojila od većine vršnjaka je to što u jednom momentu na tečnom finskom svom ocu čita i prevodi odbijenicu azila za koji su aplicirali. To znači povratak u Iran, u neizvesnost i opasnost od koje su pobegli. Čak se ni tada Mehdipurovi ne obeshrabre u potpunosti jer znaju da imaju još jednu šansu – žalbu apelacionom sudu. I tada shvatamo zašto je porodica stabilna čak i u okolnostima koje bi skoro svakog drugog obeshrabrile. Na videlo po ko zna koji put izbija stabilnost oca koji nije potpuno svaladao taj teški severni jezik, ali jeste onaj životni kojim objašnjava sinu da ne sme da poklekne dokle god postoji nada, hrabreći u istom momentu i sebe.
Prvi sneg nije blokbaster. Nema parališućih scena koje oduzimaju dah, nema otkrivanja dugo skrivanih tajni, niti raskrinkavanja zavera svetskog nivoa.
Morate da budete veliki filmofil da biste se odlučili da pogledate ovaj film i veliki čovek da biste ga razumeli, a u suštini je tako jednostavan, pristupačan, topao i nežan. Prvi sneg je film o sreći, o onim tananim nitima sreće koja je svuda oko nas, ali je vidimo kao paučinu na suncu – tek ako se u nju dobro zagledamo. Šteta je samo što je ponekad i najmanji povetarac spolja može pokidati. O olujama da i ne govorimo. Dok orkestar svira valcer za kraj koji je i Ramin naučio da igra u toj dalekoj severnoj zemlji u kojoj je tražio izlaz.
Autorka: Melanija Stoin Petrović
