Film Nesvestica švedskog rediteljskog dua Monsa Morlinda i Bjerna Stajna već na prvi pogled, svojom vizuelnom estetikom, odudara od onoga što bi se moglo okarakterisati kao tipično i očekivano u nordijskoj kinematografiji. Živopisnost scena i prenaglašenost boja odmah upadaju u oči, a vrlo brzo tokom gledanja postaje jasno da film predstavlja svojevrsni omaž Bazu Lurmanu i posebno onome što se naziva Red Curtain Cinema, što je termin koji je skovao sam Lurman i koji se naročito vezuje za tri njegova filma te označava vid kinematografije koji ne teži pružanju realističnih prikaza već pre određenom sveobuhvatnom senzornom iskustvu koje treba da opčini i zavede gledaoca, uvuče ga u brižljivo izgrađeni veštački svet filma pritom uvek naglašavajući upravo tu njegovu artificijelnost. Potpuno u skaldu s ovom estetikom, pored živopisne dekoracije, sveopšte preteranosti i prenaglašenosti, u filmu su prisutne i ostale njene prepoznatljive karakteristike: jednostavna, gotovo naivna radnja; prisustvo muzike i plesa; određeni anahroni elementi, koji su naročito vidljivi u ubacivanju savremene popularne muzike (u ovom slučaju, konkretno, imamo ABBA-u i Saru Lašon, premda se radnja odvija 1940. godine).
Glavni zaplet je, kao što je rečeno, jednostavan i svodi se na u književnosti i filmu dobro poznat i često obrađivan motiv zabranjene ljubavi između dvoje mladih.
Protagonisti filma su Jon Lindgren i Nini Nilson, naslednici konkurentskih zabavnih parkova Gröna Lund i Nöjesfältet koje vode njihove porodice. Dok vreme provode špijunirajući i smišljajući razne smicalice kojima bi sabotirali rad svojih rivala, između Jona i Nini se neočekivano i iznenadno razvijaju snažna osećanja koja ih u potpunosti obuzimaju.
Ipak, ovo nije samo švedska varijacija na temu Romea i Julije, a sudbina glavnih junaka filma na kraju se dosta razlikuje od one Šekspirovih junaka. Iako su likovi zasnovani na stvarnim ličnostima, a zabavni parkovi postojali odnosno postoje i dalje, realizam u ovom filmu ne ide dalje od toga, a on je prepun fantastičnih i bajkovitih elemenata kao i svesnog preterivanja, preuveličavanja i stavljanja naglaska na artificijelnost situacija čak i u slučajevim kada bi one, da su prikazane na ublaženiji način ili stavljene u drugačiji kontekst, mogle biti deo nekog realističkog prosedea. Iako se u filmu provlače i ozbiljnije i teže teme poput na primer mentalne bolesti, stradanja tokom Drugog svetskog rata, otpora i kolaboracionizma, gubitka bližnjih, potpuno u skaldu sa svojom kemp estetikomi, film ni u jednom momentu ne dozvoljava gledaocu da se na tim temama duže zadrži, da ih dublje integriše u svoje gledalačko iskustvo, već brzo prelazi preko njih, stavlja ih u zagrade i ne dozvoljava im da naruše teatralnost i kitnjastost filma, da umanje distancu koju gledalac neminovno ima prema onom što mu se prikazuje, tom svetu koji deluje poznat, ali ujedno i dalek budući egzotiziran i pretvoren u spektakl koji opčinjava.
Autorka: Stefana Pekez
Tekst u celosti preuzet sa sajta Skandinavskog kutka
