U takvom bi haosu neki zaboravili i rođenu majku – o filmu Tranzit

Krizne situacije obično suspenduju uobičajena životna pitanja, pa se oni koji su na primer usred nekog strašnog rata uglavnom ne pitaju „Čemu sve ovo?“. U opasnim godinama cilj je jasan – sloboda, mir i izlaz iz pakla uništenja, jer retko koji čovek uživa u osećaju bespomoćnosti i zarobljenosti.

Jedan od većih izazova u mračnim vremenima je i očuvanje onoga što se smatra dobrotom. Mnogi tvrde da se čovek u krizi pretvara u zarobljenu zver – teško da će vas neki tigar počastiti prijateljskim maukom ukoliko ste ga zatvorili u kavez (dobro, to se verovatno neće dogoditi ni kada je na slobodi). Dakle, kad se otvori Pandorina kutija, slobodno možemo da zaboravimo na bližnjeg svog.

To je donekle razumljivo, jer je valjda u prirodi svih živih bića da prvo brinu o sopstvenom opstanku – kad ste mrtvi, obično niste u stanju da pomognete. Ali u toj borbi za goli život ponekad (neki kažu često) prorade i solidarnost i dobrota, ne bi li se mrak bar malo rasterao, za sebe, ali i za druge.

Glavni junak filma Transit iz 2018. godine – Georg (sjajni Franz Rogowski) – mogao bi da bude simbol altruizma. Iako isprva izgleda kao grubijan, vrlo brzo postaje jasno koliko je ranjiv, koliko puno razmišlja i koliko polaže na romantična osećanja. Nakon što junakinju Melissu (Maryam Zaree) obavesti da joj je suprug mrtav, on ne napušta ni nju, ni njenog malog sina Drissa (Lilien Batman), već im se vraća sve dok je to moguće. U takvom bi haosu neki zaboravili i rođenu majku, ali ne i Georg. Scena u kojoj popravlja dečakov radio jedna je od najlepših, a usput mu se s usana otima pesma koju mu je majka pevala u detinjstvu, kad je bilo potrebno da ga smiri: „Bakalar se vraća kući, i mrav žuri domu svom, jer dan je već na izmaku“. I Driss i Georg bi da pronađu svoje kuće, neke nove, s krupni cvetovima i Suncem, daleko od Gestapoa.

XXZ sa KAUCHA

Transit je nastao na temeljima istoimenog romana iz 1944. godine. Nemačka spisateljica Anna Seghers je svoje junake oživela još pre završetka rata, a svi su se našli u Marseju, nakon što je Francuska kapitulirala. Brodska luka je jedini izlaz, portal za bekstvo od čudovišta, pa se mnogi vrzmaju po gradu, čekaju pred ambasadama i traže vize za zemlje koje rat nije dohvatio.

Film priču prati koliko može – jer prepuna je pokreta, a opet sve stoji u mestu, što nije baš zgodno kad se izađe pred kamere. Reditelj Christian Petzold u tome ipak uspeva, a polazi mu za rukom da u film pretoči ono najvažnije – to da svi idu ukrug, vrte se kao pokvarene igračke, i tako dočaravaju sve ono što se oseća kad se beži u nepoznato, kad se sva čula koncentrišu na očuvanje života i slobode – strah, dosadu i beznađe, koji se mešaju u otrovni sok koji može da razori i najotpornija tela.

Petzold radi još nešto zanimljivo – iako gledalac od početka može da nasluti da se radi o Drugom svetskom ratu, ostaje zatečen kad prvi put ugleda moderno vozilo. Autor je odlučio da se otarasi konteksta epohe i da priču gurne u moderno vreme, što je verovatno bilo zgodno i kad se tragalo za lokacijama za snimanje, jer nije bilo potrebno da se vodi računa da u scenu ne zaluta nešto čega četrdesetih godina prošlog veka nije bilo.

Zahvaljujući tome što je transportovana kroz vreme, priča postaje još čistija – kontrast starog i novog na površinu izvlači ono što je najvažnije, a radi još nešto – istoriju približava savremenom gledaocu, ističući da ni danas nismo bezbedni. Nacisti u filmu tako ne nose nemačke uniforme, već obične policijske – takozvane „kornjače“ možemo često da vidimo i na ulicama sopstvenog grada. Marsej je i dalje glavna pozornica, s modernim detaljima, ali bez inetneta, mada junaci uspešno odolevaju i drugim novotarijama, na primer laptopovima i pametnim telefonima. Transit nas tako vraća u četrdesete, ali sa strane vrebaju ozbiljni podsetnici da nam prete neki novi fašisti.

U centru priče je svojevrsna farsa – zamena identiteta. Georg je zadužen da preuzme pisma i dokumente od pisca po imenu Weidel. Ubrzo otkriva da ne ide sve po planu, pa sticajem ludih okolnosti, skoro sasvim slučajno, uzima njegov identitet i nastavlja ka Marseju, u želji da pobegne bilo gde (ispostaviće se da je pisac dobio vizu za Meksiko).

Georg ne beži bez razloga (jer se u ratu uvek ima razlog za bežanje) – mladi Nemac je iz nacističkog logora i francuskog radnog kampa uspeo da pobegne i da stigne do okupiranog Pariza. Upravo ga tamo regrutuju, te dobija prvi zadatak – da pronađe Weidela i preda mu pismo. Redove je napisala njegova supruga Marie, koja je već u Marseju.

Marie je razlog što se otvara i jedna ljubavna priča, jer ljubav nekim čudom uspeva i u najneplodnijim vremenima. Romantična osećanja su neka vrsta bekstva, ali samo na kratko – za pravo utočište je potreban birokrata dobre volje, nekoliko viza i brod koji ne tone.

Kritičari kažu da je Transit kao Casablanka, da ju je smislio Kafka. I znate šta – skroz su u pravu.


Autor: Milan Živanović

Tekst u celosti preuzet sa portala XXZ Magazin

Kako zlo postaje banalno?

Samo postavljanje pitanja o zlu, njegovom postojanju, korenima i manifestacijama po prirodi stvari pretenduje da dobije odgovore, ili bar pokušaje odgovora, u polju metafizičkih ideja. Međutim, šta ako postoje jednostavna objašnjenja za zla koja su učinjena? Šta ako se repetitivna samodestrukcija čovečanstva, koja kao da ne posustaje bez obzira na mnogobrojne primere koji joj mogu poslužiti kao paradigma mogućeg haosa, ne zasniva na fundimentalnom zlu u svakom njenom izvršiocu? Verovatno su se takve misli provlačile kroz um i Hani Arent, kada je 1961. godine dobila priliku da lično čuje odbranu Adolfa Ajhmana, kome je tada suđeno u Jerusalimu, za izvršenje zločina nad Jevrejima pod upravom Trećeg Rajha.

Rediteljka filma Margarethe von Trotta donosi filmsko ostvarenje u čijem je centru upravo figura Hane Arent, čije su filozofske i politče ideje nesumnjivo prodrmale, ali i promenile dotadašnje načine promišljanja o kategoriji zla. Ona se osvrće na trenutak kada su članci koje je Hannah pisala za New Yorker 1961. godine, a koji podrazumevaju izveštavanje sa suđenja Adolfu Ajhmanu, izazvali neverovatnu buru i neslaganje sa idejama koje je Arentova iznela u njima. Hanino putovanje u Jerusalim nije samo put na svedočenje istorijskom trenutku, već se u njenoj svesti ono postavlja kao trenutak od ličnog značaja, za nju kao filozofkinju i za nju kao Jevrejku proteranu iz Pariza od strane nacističkog režima.

Hana Arent

Pored tog velikog događaja, akcenat je i na Haninoj ličnosti i njenom privatnom životu. Barbara Sukowa, koja tumači glavnu ulogu, zapravo u sebi zbira sve ono što je Hanina pojavnost nosila sa sobom- neverovatan šarm stopljen sa arogancijom koja potiče od verovanja u sopstvene ideje i nemogućnosti odustajanja od njih.

Neizostavavno je bilo osvrnuti se i na Haninu emotivnu vezu sa velikim nemačkim filozofom Martinom Hajdegerom. U retrospektivnim osvrtima na njene mladalačke dane na studijama prikazuje se začetak tog odnosa, najpre kao relacije između studentkinje željne znanja o tome kako da razmišlja, a onda i diskursa između dva univerzalna bića čija pitanja nemaju konačne odgovore, a koji postepeno postaje natopljen nekomom vrstom strasti i ljubavi. Iako veliki mislilac, učenik i nastavljač Huserlove fenomenologije, Hajdeger nije video ideje nacističke stranke u pravom svetlu, a zbog njegovog članstava u partiji i podžavanja Hitlerovih ideja, ni Hana nije mogla izbeći da postane meta ogromne osude i kritike.

Danima nakon suđenja, dok nestrpljivi urednici New Yorkera čekaju izveštaj koji će ih u najmanju ruku zateći, Hana noćima leži na sofi u svom dnevnom boravku i, dok puši još jednu cigaretu, traži način da razume. Od trenutka kada je u Jerusalimu sedela u sali za suđenje, ona je znala jedno, da Ajhman nije izopačena ličnost. Polazeći od takvog zaključka Hana razvija dalje ideje na pitanje šta je dovelo do toga da Ajhman postane jedan od najvećih zločinaca nacističkog režima i najpoznatiji izvršilac genocida nad Jevrejima u II svetskom ratu. Na osnovu iskaza koje je čula ona shvata da je Ajhman čovek koji je izvršavao naređenja koja su dolazila sa više instance i ništa više od toga. Kako bi dodatno pojasnila svoje zaključke, Hana pravi razliku između gluposti i plitkoumnosti, određujući izvršitelja zločina kao karaktera plitkoumne psihičke konfiguracije – on jeste shvatao šta se dešava i koji su ciljevi partije, ali je njegova udaljenost od realnosti i stopljenost sa hijerarhiskim poretkom u kojem niži izvršava naređenja višeg, dovela do toga da on postane jedan od najvećih zločinaca tog vremena.

Hana Arent

Najverodostojnija ilustracija ove ideje sigurno dolazi iz samog Izveštaja gde Hana kaže: „(…..) Kad govorim o banalnosti zla, to činim na strogo činjeničnom nivou i ukazujem na fenomen s kojim smo se na suđenju našli licem u lice. Ajhman nije ni Jago ni Magbet, i ni na kraj pameti mu nije bilo da poput Ričarda III odluči da će biti nitkov.. Izuzimajući vanrednu marljivost uloženu u sopstveno napredovanje, on nije imao nikakvih motiva. Ta marljivost sama po sebi nije zločinačka; on svakako ne bi ubio svog pretpostavljenog da bi nasledio njegov položaj. Kolokvijalno rečeno, on prosto nikad nije shvatio šta radi.”

U filmu se obrađuje još jedan momenat poznat iz Haninog života, na koji se često vraćala u različitim intervjuima, a to je pitanje o ljubavi prema sopstvenom narodu, odnosno naciji. Iako emotivno pogođena zbog osude od strane prijatelja i određenog broja bliskih ljudi, a zbog napada na jevrejske vođe koje su sarađivale sa nacistima, Hana odlučuje da ostane verna svojim idealima o ljubavi: ona odlučuje da jasno da do znanja da ona ne voli ni jedan narod, pa čak ni Jevrejski, ostavljajući tu vrstu emotivnog odnosa samo prijateljima. Možda  možemo razmišljati o nemogucnost ilo koje vrste ljubavnog odnosa prema necemu sto je kolektiv, ali činjenica je da Hana ne negira ljubav kao takvu, vec dovodi u pitanje šta je to što se voli, gde se to locira u spektru razlicitih vrsta ljubavi? Kao da iz same konstantacije  izvire pitanje ka kome je usmerena nasa ljubav, kuda se i na koje načine sprovodi? U jedom od pisama Geršomu Šolemu, izraelskom filozofu i istoričaru, ona kaže: „Nikada u svom životu nisam volela nijedan narod ili kolektiv, ni nemački, ni francuski, ni američki, pa ni radničku klasu ili bilo šta tome slično. Zaista volim samo svoje prijatelje i nesposobna sam za bilo koju drugu vrstu ljubavi. Ali budući da sam Jevrejka, više od svih ljubavi mi je sumnjiva ljubav prema Jevrejima”.

Hanine prekretničke ideje neverovatan su doprinos razvoju političke filozofije, ali i oblasti filozofije egzistencijalizma, a njena ništa manje inspirativna ličnost uvek je neiscrpna tema diskusija, ali i simbol žene koja ima tu sposobnost da o nečemu duboko i korenito promišlja, a onda i da to na najbolji način predstavi svetu.

Autorka: Mirela Gračanac

Vizuelna harmonija, film Noć kraljeva

Premijerno prikazan na festivalu u Veneciji 2020. godine, bio uvršten u uži izbor za nominaciju za Oskara, Noć kraljeva doneo je osveženje na svetsku kinematografsku scenu. Ostvarenje iz Obale Slonovače, prikazano je i 2021. godine na FEST-u.

Režiju potpisuje Filip Lakote, i mestom radnje, film daje naznaku da će biti još jedan film o zatvoru. Jer po sećanjima na poznati politički zatvor La Maca u kojem je posećivao majku, reditelj smešta priču u okvire zatvorskih zidina.

Ali, to je samo okvir. Film počinje i završava se u zatvoru. Sve ostalo izlazi izvan bedema i izvan filmski očekivanog. Jer u noći krvavog meseca, tek pristigli zatvorenik, izabaran je da priča priču. Priča mora da potraje do zore.

Dinamična i vizuelno impresivna drama u sebi krije nekoliko slojeva priče i nekoliko vremenskih linija izranja jedna iz druge. Noć kraljeva u sebi kombinuje surovu zatvorsku dramu, mitsku priču o gangsteru Zama Kingu iz Obale Slonovače i snagu pripovedanja.

Kao koncentrični krugovi koji se ipak na kraju sreću, Noć kraljeva otvara granicu između sveta realnosti i sveta mašte. Ovo je film atmosfere i preokreta izazvanog pričom. Zatvorenicima je obećano krvopoliće na kraju priče. A imaginacija i pripovedačka sposobnost pristiglog zatvorenika imaju mogućnost da preokrenu situaciju.

Noć kraljeva, savremeni afrički film

Novi film na platformi dostupan je do 15. februara 2022. godine.

Ovo je prilika za većinu da pogleda savremeni afrički film sa prevodom.

Autorka: Ljiljana D. Ćuk

Dominacija iz senke: Elena Ferante

Verovatno se više niko ni ne pita ko je Elena Ferante, koje je njeno pravo ime ili ko su njeni književni uzori… Tako ni film Groznica Ferante reditelja Đakoma Durcija nije priča o razotkrivanju njenog identiteta niti mapa koja vodi do njene kućne adrese, već mapa dela napisanjih njenom rukom, mapa Eleninog sveta koji ostavlja bez reči milione čitalaca širom planete. Reditelj počinje priču pitanjem kako se spisateljica koja piše pod pseudonimom našla na Tajsmovoj listi sto najuticajnijih ljudi i uspela da svoja dela proda u više od petnaest milona primeraka? Ali to pitanje samo je uvertira u ono opšte koje se samo nameće: odakle dolazi književni uticaj Elene Ferante i koja je to posebnost njenih priča koje osvajaju čitalačku publiku?

Napuljske priče, Elena Ferante
Napuljske priče, Elena Ferante

Kako kaže Ferante, pravog čitaoca ne treba mešati sa obožavateljem koji traga za krhkim licem autora. Takvim stavom ona se odriče publike koja bira dela na osnovu lika i ideja onoga ko ih je napisao, ali iznosi ideju o tome šta je književnost za nju koju možda najbolje oslikava citat iz zbirke eseja Frantumalja: „ I za kraj, smatram da su čak i autori klasika samo gomila mrtvih slova u poređenju sa životom koji plamti na stranicama koje su napisali. Da se jasnije izrazim, čak i Tolstoj postaje beznačajna sen kada se nađe pored Ane Karenjine.“

Mnogi od onih koji su intervjuisani u filmu slažu se oko jednog, a to je jedinstven način na koji Elena Ferante piše o svakidašnjim pojavama i emocijama koje ih prate- ona nam govori stvari koje bismo sami sebi prećutali, ona ih naziva pravim imenom. S druge strane, knjige piše da bi bile čitane, a sam proces stvaranja uključuje sve načine izraza koji će zadovoljiti čitaoca, pa čak i vulgarni ili staromodni. Zašto onda planetarni uspeh ove spisateljice ostavlja začudan utisak kod mnogih? Ipak, njena slava nije došla preko noći, već je građena čitavih dvanaest godina- ne na njenom imenu, već njenim pričama. Godina izdanja Napuljskih priča svojevrsna je prekretnica na planu svetske slave ove spisateljice, a kao epicentar njene popularnosti uzima se Njujork. Prevodilac njenih knjiga na engleski jezik, En Goldstajn, u susretu sa radom Feranteove, odlučuje da ona mora da prevede te genijalne knjige i na taj način ih predstavi široj publici. Do tada se nije marilo za njenu anonimnost, ali su onda novinari umešali prste i nastao je haos zvani groznica Ferante u svakom smislu.

Iz cele priče o njoj nameće se zaključak da njen identitet postoji u njenim knjigama, a da je ono čemu stremi na neki način umetnost radi umetnosti same. Kako kaže Džonatan Frenzen, američki romanopisac i esejista, priča o prijateljstvu koju je napisala Feranteova priča je o univerzumu koji je svima pred očima, ali ga nisu svesni ili ne vide prave reči kojim bi ga opisali. Njena dela intrigirala su i filmske umetnike, pa je tako Mučna ljubav adaptirana na filmu od strane Marija Martonea 1995. godine, a Dane napuštenosti– priču o ženi koja ostaje sama, obradio je Roberto Faenza- fasciniran sposobnošću spisateljice da na pravi način prikaže jedinstvo krhkosti i snage ženskog srca.

Mračna kći, Elena Ferante
Mračna kći, Elena Ferante

U jednom od intervjua, Ferante kaže da je kao mala osetila da voli da priča priče. Ta samospoznaja bila je samo početak, a usledile su godine rada i razvoja ideja, teme su se nizale, one su pronalazile spisateljicu i ona njih. Kao jedna od ključnih izdvaja se tema  odnosa majke i ćerke- sve ćerke u Eleninim knjigama beže fizički od svojih majki, ali kada tragaju za svojim identitetom shvataju da se moraju vratiti korenima: ćerka se oseća kao crv ispod kamena, istovremeno zaštićena i zgnječena. Ferante dodaje i to da se posle romana Mračna kći/The Lost Daughter osećala kao posle predugog plivanja i zaključka da je otplivala daleko od obale.

Danas njene knjige izazivaju neverovatno interesovanje, a neki od faktora koji utiču na to su kompleksni karakteri o kojima piše neverovatno istančano i pažljivo, prikaz prostora i vremena, konteksta ljudske egzistencije, ali na samom kraju kao najvaćnije priča o čitaocu jer ipak pisac ne piše nama, već o nama. Njena poslednja knjiga, Frantumalja, bila je osnov za snimanje ovoga filma o životu spisateljice o kojoj ne znamo ništa, a opet znamo sve- što na neki način unosi posebnu vrstu magije u odnosu autora i publike.

Autorka: Mirela Gračanac

Ljubavni filmovi

Da li ste nekad pokušali da objasnite nekom zašto ga volite?
Jeste li uspeli u tome?

Jednom davno sam pokušala, ali sam shvatila da razlozi zvuče kao izgovori, pa se onda više nisam ni trudila, bilo je dovoljno samo treptati na nečijem kapku i zajedno ljuštiti vruće kestenje u novembru.

To nekako uvek izgleda lakše kada neko drugi kaže. A tako i zvuči. Pogotovo u filmu. A možda baš i zato što je u filmu. Zato što nije stvarno, pa se lakše prizna i izgovori. Lakše pređe preko usana, nema straha od reakcije one druge strane ili je već poznata jer je i scenario poznat mesecima unapred. Samo se skotrlja, kao što Francuzi skotrljaju svoje „r“.

A kada bi se i poljupci kotrljali lako kao što Francuzi kotrljaju to svoje „r“, ovaj svet bi bio lepše mesto za život. Kada čujem francuski, prvo što mi padne na pamet je ljubavni film, ljubavna priča. Neće valjda Revolucija?! Vazda je ljubav menjala svet više nego i jedna revolucija. Međutim, iako francuski zvuči tako ljubavno, a Pariz miriše na romantiku, pre dve godine, kada sam ga odgledala prvi put, film sa hladnog severa me je poljuljao, izbacio iz koloseka i oslobodio ravnoteže koje nekad morate da se oslobodite da biste osetili one tanane vibracije u stomaku. Nesvestica me je ubedila da vilini konjici snagom svojih tananih krila zaista mogu da ponesu vile koje su, jašući na njima, u stanju da nam ispune sve ljubavne želje.

Nesvestica

To je klasična ljubavna priča sa uvodom, zapletom, raspletom, suzama, poljupcima, ljubomorom, inatom, ali tako dobro upakovanim da leptiriće u stomaku glavne glumice može da oseti i najhladnije biće ispred malog ekrana. Jer gde bi se leptirići tako dobro smestili nego baš kod Nini Nilson, na oko razmažene tatine ćerke u cvetnim haljinama koje tako odskaču od jednostavnosti porodice Jona Lindgrena. Nini i Jon su suparnici, tačnije njihove porodice bave se istim poslom, na istom mestu. Priča je smeštena na sam početak II svetskog rata u najveći zabavni park u Evropi, Grunalund u Stokholmu. Iako naizgled suprotni, i Nini i Jon imaju istu želju – da naprave rolerkoster koji će doneti veću zabavu, a samim tim i veću zaradu njihovim porodicama ne shvatajući da upravo sebe stavljaju na rolerkoster svojih života upuštajući se u ljubav – kakvu nego zabranjenu. Da je drugačija, ne bi bila ni u pola privlačnija.

Ne volim specijalne efekte u filmovima, nema ih ni u stvarnom životu, a ja sam, ako zanemarimo sanjalačku notu mog karaktera ipak ljubitelj faktografije – ona nam pruža sve crno na belo, i ni jedna činjenica iz dokumentarca ne uspe da me iznervira kao što to uspe na primer Žilijet Binoš u Neka svetlost uđe koja u pedesetima pravi početničke ljubavne greške nadajući se ljubavi davno zagubljenoj u promašenim buketima cveća, lošim vođenjima ljubavi i dosadnim večerama. Ili Izabel Iper kada u Sve što dolazi na kratko pomisli da žene posle 40-e ne vrede ničemu.

Sve što dolazi

Izvuklo ju je ovo „na kratko“. Dokumentarci su stvarne slike naših života, ljubav je fantazija koju živimo sanjajući, ali ipak, ipak se posle dokumentarca ne osećam ni upola tako dobro kao posle ljubavnog filma, pa makar se i iznervirala zbog nečije loše procene. Možda zato što je lakše gledati kad se to dešava nekom drugom, a možda i iz potajne želje da se leptirići dese baš nama. Jer ljubav je jedini specijalni efekat života – pojavi se nenadano, odudara od stvarnosti i po izgledu i po intenzitetu, a kada prođe nisi siguran je li zaista bila tu ili ti se samo činilo. I sve u svemu možda bi nekad bilo lakše odgledati dobar ljubavni film nego skotrljati to francusko“r“.

Autorka: Melanija Stoin Petrović