Samo postavljanje pitanja o zlu, njegovom postojanju, korenima i manifestacijama po prirodi stvari pretenduje da dobije odgovore, ili bar pokušaje odgovora, u polju metafizičkih ideja. Međutim, šta ako postoje jednostavna objašnjenja za zla koja su učinjena? Šta ako se repetitivna samodestrukcija čovečanstva, koja kao da ne posustaje bez obzira na mnogobrojne primere koji joj mogu poslužiti kao paradigma mogućeg haosa, ne zasniva na fundimentalnom zlu u svakom njenom izvršiocu? Verovatno su se takve misli provlačile kroz um i Hani Arent, kada je 1961. godine dobila priliku da lično čuje odbranu Adolfa Ajhmana, kome je tada suđeno u Jerusalimu, za izvršenje zločina nad Jevrejima pod upravom Trećeg Rajha.
Rediteljka filma Margarethe von Trotta donosi filmsko ostvarenje u čijem je centru upravo figura Hane Arent, čije su filozofske i politče ideje nesumnjivo prodrmale, ali i promenile dotadašnje načine promišljanja o kategoriji zla. Ona se osvrće na trenutak kada su članci koje je Hannah pisala za New Yorker 1961. godine, a koji podrazumevaju izveštavanje sa suđenja Adolfu Ajhmanu, izazvali neverovatnu buru i neslaganje sa idejama koje je Arentova iznela u njima. Hanino putovanje u Jerusalim nije samo put na svedočenje istorijskom trenutku, već se u njenoj svesti ono postavlja kao trenutak od ličnog značaja, za nju kao filozofkinju i za nju kao Jevrejku proteranu iz Pariza od strane nacističkog režima.
Pored tog velikog događaja, akcenat je i na Haninoj ličnosti i njenom privatnom životu. Barbara Sukowa, koja tumači glavnu ulogu, zapravo u sebi zbira sve ono što je Hanina pojavnost nosila sa sobom- neverovatan šarm stopljen sa arogancijom koja potiče od verovanja u sopstvene ideje i nemogućnosti odustajanja od njih.
Neizostavavno je bilo osvrnuti se i na Haninu emotivnu vezu sa velikim nemačkim filozofom Martinom Hajdegerom. U retrospektivnim osvrtima na njene mladalačke dane na studijama prikazuje se začetak tog odnosa, najpre kao relacije između studentkinje željne znanja o tome kako da razmišlja, a onda i diskursa između dva univerzalna bića čija pitanja nemaju konačne odgovore, a koji postepeno postaje natopljen nekomom vrstom strasti i ljubavi. Iako veliki mislilac, učenik i nastavljač Huserlove fenomenologije, Hajdeger nije video ideje nacističke stranke u pravom svetlu, a zbog njegovog članstava u partiji i podžavanja Hitlerovih ideja, ni Hana nije mogla izbeći da postane meta ogromne osude i kritike.
Danima nakon suđenja, dok nestrpljivi urednici New Yorkera čekaju izveštaj koji će ih u najmanju ruku zateći, Hana noćima leži na sofi u svom dnevnom boravku i, dok puši još jednu cigaretu, traži način da razume. Od trenutka kada je u Jerusalimu sedela u sali za suđenje, ona je znala jedno, da Ajhman nije izopačena ličnost. Polazeći od takvog zaključka Hana razvija dalje ideje na pitanje šta je dovelo do toga da Ajhman postane jedan od najvećih zločinaca nacističkog režima i najpoznatiji izvršilac genocida nad Jevrejima u II svetskom ratu. Na osnovu iskaza koje je čula ona shvata da je Ajhman čovek koji je izvršavao naređenja koja su dolazila sa više instance i ništa više od toga. Kako bi dodatno pojasnila svoje zaključke, Hana pravi razliku između gluposti i plitkoumnosti, određujući izvršitelja zločina kao karaktera plitkoumne psihičke konfiguracije – on jeste shvatao šta se dešava i koji su ciljevi partije, ali je njegova udaljenost od realnosti i stopljenost sa hijerarhiskim poretkom u kojem niži izvršava naređenja višeg, dovela do toga da on postane jedan od najvećih zločinaca tog vremena.
Najverodostojnija ilustracija ove ideje sigurno dolazi iz samog Izveštaja gde Hana kaže: „(…..) Kad govorim o banalnosti zla, to činim na strogo činjeničnom nivou i ukazujem na fenomen s kojim smo se na suđenju našli licem u lice. Ajhman nije ni Jago ni Magbet, i ni na kraj pameti mu nije bilo da poput Ričarda III odluči da će biti nitkov.. Izuzimajući vanrednu marljivost uloženu u sopstveno napredovanje, on nije imao nikakvih motiva. Ta marljivost sama po sebi nije zločinačka; on svakako ne bi ubio svog pretpostavljenog da bi nasledio njegov položaj. Kolokvijalno rečeno, on prosto nikad nije shvatio šta radi.”
U filmu se obrađuje još jedan momenat poznat iz Haninog života, na koji se često vraćala u različitim intervjuima, a to je pitanje o ljubavi prema sopstvenom narodu, odnosno naciji. Iako emotivno pogođena zbog osude od strane prijatelja i određenog broja bliskih ljudi, a zbog napada na jevrejske vođe koje su sarađivale sa nacistima, Hana odlučuje da ostane verna svojim idealima o ljubavi: ona odlučuje da jasno da do znanja da ona ne voli ni jedan narod, pa čak ni Jevrejski, ostavljajući tu vrstu emotivnog odnosa samo prijateljima. Možda možemo razmišljati o nemogucnost ilo koje vrste ljubavnog odnosa prema necemu sto je kolektiv, ali činjenica je da Hana ne negira ljubav kao takvu, vec dovodi u pitanje šta je to što se voli, gde se to locira u spektru razlicitih vrsta ljubavi? Kao da iz same konstantacije izvire pitanje ka kome je usmerena nasa ljubav, kuda se i na koje načine sprovodi? U jedom od pisama Geršomu Šolemu, izraelskom filozofu i istoričaru, ona kaže: „Nikada u svom životu nisam volela nijedan narod ili kolektiv, ni nemački, ni francuski, ni američki, pa ni radničku klasu ili bilo šta tome slično. Zaista volim samo svoje prijatelje i nesposobna sam za bilo koju drugu vrstu ljubavi. Ali budući da sam Jevrejka, više od svih ljubavi mi je sumnjiva ljubav prema Jevrejima”.
Hanine prekretničke ideje neverovatan su doprinos razvoju političke filozofije, ali i oblasti filozofije egzistencijalizma, a njena ništa manje inspirativna ličnost uvek je neiscrpna tema diskusija, ali i simbol žene koja ima tu sposobnost da o nečemu duboko i korenito promišlja, a onda i da to na najbolji način predstavi svetu.
Autorka: Mirela Gračanac
